Андреј Ковач
Када сам Андреја Ковача замолила да испразни џепове, устао се, зашкиљио очима, накривио главу и продорно ме погледао. Није био изненађен, чак је радо прихватио предлог и не питавши ме зашто пред моје очи да простре можда најважније делиће себе. Изненадила сам се како уредно слаже предмете које је сконцентрисано вадио из оба џепа истовремено. Прво је на клупу одложио кључ од стана и промрљао себи у браду како је то кључ у његову самоћу. Затим је вадио неке ситнице: кесице шећера, згужване папириће, шибице и спајалице за које очигледно ни сам није знао откуд у његовим џеповима и колико дуго их вуче са собом. Мало је застао, накривио усне опет ме значајно погледао. Онда је извадио две књижице, Камијев Мит о Сизифу и Кротку од Достојевског. Положивши их на клупу поред осталих ствари, на њих је још ставио две мале фотогарфије своје породице и последње генерације ученика којима је био разредни старешина.
“Које од ових ствари се никада не би одрекао, или би ти било жао да изгубиш?”, иако сам одмах знала да су то оне две похабане књижице, ипак сам му дала простора и времена да се договори са собом.
“Зашто ме то питаш када знаш одговор? У разговору је неопходно кокетирати са неискренима, а оном човеку код којег одмах видиш зенице и очи му се смеју, нема потребе да губиш време на излишности”, прекорно ме је поучио.
“Кротку увек носим са собом, јер ме подесћа колико можемо бити нељуди према онима које највише волимо”, хтео је још нешто да дода док је нежно руком прелазио преко старих и излизаних корица као да саосећа са главним јунацима те трагичне приче, али се предомислио.
Затим ми је пружио Камијев Мит и рекао ми када га прочитам, знам где га могу наћи, јер о Камију се не држе монолози, већ се воде дијалози.