Фрагменти једне вечности

То је једина реч од које можеш да чујеш и песму и причу. Песме су увек лепше, али приче занимљивије. Август месец, југ Француске. Нигде боје нису толико стварне. Али не, небо није плаво оно је дубоко као око. Плажа је пуста, ја самујем. То највише волим. Подиже се ветар. Устајем се и коракнем према мору, подигнем поглед према небу и тада је угледам.

“Није хоризонт испред, већ изнад. Ни стварност није споља, већ унутра”, певуши. Не видим је сасвим добро, превише је светлости око ње. Окренем главу. Не могу да је гледам. Бојим се ослепећу. Почињем да трчим, да бежим према напред, према горе. Небо ми је ту, као тло под ногама. Прихвата ме, а она ми пружа руку и осмехује се.

“Недостајеш ми, мајко”, плачем и будим се.