Фрагменти једне вечности

Скоро свако јутро негде око осам сати, Андреј Ковач се погнуте главе, са рукама у џеповима одлучним кораком кретао према главном градском тргу. Није самоћа толико тешка, јер му покојна Љиља, син Борис и ћерка Ловорка никада нису излазили из главе. Када је ушао у оближњу пекару из које се ширио мирис тек испеченог хлеба, сетио се како је пре двадесетак година истом том улицом одлазећи на посао чврсто стезао нејачку руку четверогодшњег Бориса и свако јутро, пре него што би га оставио у вртићу, улазио у исту ту пекару да му купи кифлу. Видео је, тако јасно онај Борисов заразни осмех и чуо увек исто питање: “Оћемо обојица путер кифлу?” У том тренутку млада продавачица му пружи пуну кесу старог хлеба, а када је Андреј хтео да јој по обичају пружи неки ситниш, она му нежно одговори да нема потребе и дубоко се загледа у бистре и уморне Андрејеве очи. Одједном му пред очи дође Ловорка како као петанестогодишња девојчица седи за клавиром и са таквим заносом свира да се Андреј врло добро сећа како се тада запитао хоће ли успети да испрати њен таленат. Девојчица се у том тренутку окренула, узвикунала тата и полетела му загрљај.

Две године касније успели су Ловорку да пошаљу у Беч, да учи од најбољих, али од тада је више никада није видео. Сплет околности или трагедија? Та дилема га ваљда неће напустити док је жив. Био је разредни старешина матурантима, које је волео као своју децу. Није хтео да иде са њима на екскурзију. Била су то бурна и превише тешка времена. Али, када су му рекли да су све организовали, да су нашли спонзоре за све трошкове, да су се родитељи већине ученика сложили са идејом да иду на Жабљак, поустио је и отишао је са њима. Вече уочи повратка, погинуо је Јанко, момак који га је највише подсећао на Бориса, његов миљеник. Никада није сазнао шта се десило. Нашли су мртвог у хотелској соби. Добио је отказ, једва избегао затворску казну и Ловорку више никада није видео ни чуо.

Када се опет нашао на улици, хладан и влажан јануарски ваздух га удари у чело тако да он помало љутито натуче капу скоро до очних капака, погрби се и још журније настави својим путем до празне куле на градском тргу. Када је стигао, стао је испред своје клупе као да је поздравља, па је тек онда сео. Сетио се да је пре скоро четрдест година на тој клупи први пут угледао своју Љиљану. Читала је неку књигу и повремено подизала поглед према сунцу. Сећања су избледела, али тај први поглед и осмех који му је упутила, био је исти као и онај у болници пре годину дана, када је дошло време да се растану. Сада му је пред очима био њен сандук који гробари спуштају у земљу и бол у слепочници која је сузе гурала у срце, уместо да их тера на очи.

Једва је старачким прстима, промрзлим од хладноће одвезао чвор на белој кеси, а око њега се у магновењу скупи неколико стотина градских голубова. Слетали су му на главу, на рамена, на колена, гурали се око његових стопала, а он је неуморно делио хлеб. Када је завршио, наслонио се на клупу и загледао се у јато тих сивих птица, осећајући се потпуно испуњено, задовољно и надахнуто. На тренутак би га оставили његови најмилији и тескоба, коју су сећања и измаштани разговори са њима доносили.

Када сам Андреја Ковача замолила да испразни џепове, устао се, зашкиљио очима, накривио главу и продорно ме погледао. Није био изненађен, чак је радо прихватио предлог и не питавши ме зашто пред моје очи да простре можда најважније делиће себе. Изненадила сам се како уредно слаже предмете које је сконцентрисано вадио из оба џепа истовремено. Прво је на клупу одложио кључ од стана и промрљао себи у браду како је то кључ у његову самоћу. Затим је вадио неке ситнице: кесице шећера, згужване папириће, шибице и спајалице за које очигледно ни сам није знао откуд у његовим џеповима и колико дуго их вуче са собом. Мало је застао, накривио усне опет ме значајно погледао. Онда је извадио две књижице, Камијев Мит о Сизифу и Кротку од Достојевског. Положивши их на клупу поред осталих ствари, на њих је још ставио две мале фотогарфије своје породице и последње генерације ученика којима је био разредни старешина.

“Које од ових ствари се никада не би одрекао, или би ти било жао да изгубиш?”, иако сам одмах знала да су то оне две похабане књижице, ипак сам му дала простора и времена да се договори са собом.

“Зашто ме то питаш када знаш одговор? У разговору је неопходно кокетирати са неискренима, а оном човеку код којег одмах видиш зенице и очи му се смеју, нема потребе да губиш време на излишности”, прекорно ме је поучио.

“Кротку увек носим са собом, јер ме подесћа колико можемо бити нељуди према онима које највише волимо”, хтео је још нешто да дода док је нежно руком прелазио преко старих и излизаних корица као да саосећа са главним јунацима те трагичне приче, али се предомислио.

Затим ми је пружио Камијев Мит и рекао ми када га прочитам, знам где га могу наћи, јер о Камију се не држе монолози, већ се воде дијалози.

То је једина реч од које можеш да чујеш и песму и причу. Песме су увек лепше, али приче занимљивије. Август месец, југ Француске. Нигде боје нису толико стварне. Али не, небо није плаво оно је дубоко као око. Плажа је пуста, ја самујем. То највише волим. Подиже се ветар. Устајем се и коракнем према мору, подигнем поглед према небу и тада је угледам.

“Није хоризонт испред, већ изнад. Ни стварност није споља, већ унутра”, певуши. Не видим је сасвим добро, превише је светлости око ње. Окренем главу. Не могу да је гледам. Бојим се ослепећу. Почињем да трчим, да бежим према напред, према горе. Небо ми је ту, као тло под ногама. Прихвата ме, а она ми пружа руку и осмехује се.

“Недостајеш ми, мајко”, плачем и будим се.